Професионална филозофија

Док не смислим „професионалну филозофију“ помоћи ће чланак једне моје бивше ученице.

Posvećeno nastavniku fizike.

Prvo polugodište 8. razreda:
Hemija: 2
Matematika: 3
Fizika: 5.
(Ok, na kraju sam imala 4 iz hemije i matematike jer sam ”zagrejala stolicu”, ali nije to poenta.)
Da, truba sam za prirodne nauke, ali oduvek sam volela i volim fiziku. Možda je to baš zbog toga što mi je predavao najbolji nastavnik fizike kog neko može da zamisli; nastavnik Goran Milić.
Istina, nisam baš toliko učila u 6. i 7. razredu i uglavnom sam imala četvorke jer sam prednost davala drugim predmetima i mislila sam da je to teže od matematike zbog svih onih silnih zakona, formula itd…ali kad sam sa vrlo malo truda, kao prvu ocenu, dobila 5 u osmom razredu, tada mi se fizika učinila tako zanimljivom da sam sama iz znatiželje počela da čitam neke dodatne stvari i da se trudim da uradim one zadatke koje sam nekada gledala kao zadatke koje ni sami bogovi ne bi umeli da reše. Eh, tako sam shvatila da to nije nikakav bauk.
Uvek sam se radovala njegovim časovima, bila sam aktivna i svaki čas sam provela u prvoj klupi zapisujući svaki detalj i hvatajući beleške koje bi mi bile od koristi za rešavanje zadataka. Da, ta sveska mi je bila najurednija i svaki put kada bi nastavnik tražio nekome svesku da vidi šta smo radili prošli čas, dotrčala bih do njegove katedre brzinom svetlosti da bih mu pokazala koliko sam vredna na času.
Mislim da su kontrolne vežbe kod nastavnika Gorana bile jedine kontrolne vežbe kojima sam se radovala. Nastavnik ima veoma zanimljiv blog ( http://fizikapress.wordpress.com/ ) u kom, pored zanimljivosti iz fizike (i čak ponekih drugih oblasti), objavi pripremu za kontrolnu vežbu koja sledi. To mi je stvarno pomoglo u učenju fizike.
Ovako je izgledao svaki čas kada smo imali zakazan kontrolni:
Redovno se nekoliko njih svađalo ko će da sedne iza mene da bih im pomogla da reše zadatke, ali šta im vredi kad nastavnik zna ko je glavni prepisivač pa ih sve lepo premesti u jedan red kako ne bi imali od koga da prepišu. Sedam samouvereno u prvu klupu. Vadim hemijsku olovku i kalkulator iz ranca i čekam da nastavnik upiše čas i podeli vežbe. Papir sa zadacima stiže do mene. Odmeravam pitanja i procenjujem koliko će mi vremena trebati da rešim sve. Završim sa rešavanjem zadataka među prvima i zadovoljno predajem, znajući da mi se smeši još jedna petica. Ostatak vremena provedem pomažući mom drugu iz klupe Mirčetiću, koji se bori za dvojku i još kome stignem. Drago mi je da nastavnik ne gubi vreme i odmah mi pregleda rad. Uh, koliko sam volela da čujem to čuveno ”Plavšić, 5.”, ulepša mi ceo dan.
Znate, čim sam završila osnovnu školu, znala sam da će mi fizika ići još teže, jer, ipak je to srednja škola, gde je profesorima stalo samo da ispredaju šta treba i da podele ocene, a to što nama učenicima nije ništa jasno jer je loše objašnjeno , to izgleda nema veze. Pa da, bila sam u pravu; moja profesorka fizike toliko nema volje za životom i samo joj je stalo da odradi svoj posao, a ne da nam pokaže kako je sve u suštini jednostavno i nije nam čak ni ispričala nikakve zanimljivosti, samo nam nabaca definicije i zakone, reši 3 zadatka i izdiktira pitanja koja će nas pitati. Zašto takvi profesori uopšte postoje? Zar profesori ne treba da izvuku maksimum kod svakog učenika i pokažu da ništa nije teško ako se samo malo potrudimo? E, nastavnik Goran je jedan od retkih kojima je stalo do toga da svaki učenik nauči nešto i da to znanje nosi sa sobom do kraja života. Takav nastavnik se ceni i volela bih da ga sretnem jednom i da mu se zahvalim na tome što me je uveo u zanimljiv svet fizike i što će mi znanje iz prethodnih godina pomoći ne samo u daljem obrazovanju, već i u životu uopšte.
Veliko hvala nastavniku koji mi je pružio odličnu osnovu, jer da nije njega, danas bih u zadatke iz fizike blenula kao tele u šarena vrata, kao što je to slučaj sa nekima iz mog razreda koji ne znaju da reše ni zadatke za dvojku. Ne znam za vas, ali ja sam odlučila da postanem majstor u fizici, iako to neće biti u mojoj struci (budući student pravnog fakulteta, dame i gospodo) zato što je jedan od najlepših osećaja onaj kada se razumeš u nešto što ne zna baš svako i jednostavno se osećaš lepše u svojoj koži kada shvatiš kolikim znanjem raspolažeš i osećaš se toliko uzvišeno da imaš osećaj da svojom mudrošću možeš da promeniš svet na bolje. Najlepši osećaj ikada.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: